Desanka Maksimovic

Podjimo u sume

Podjimo u sume,
nocas sam rada
da gledam kako jesen bela
cveta i pada
na ravni put.
Podjimo u sume,
iz sviju vrela
gleda po jedan mesec zut.

Podjimo u stare
iskusne sume;
nocas se hrasca umorne grane
spokojno slomile.
Podjimo u sume,
na sve strane
tuzno mirisu
uvelih proleca gomile.

Podjimo kroz bolni
osmeh cesta;
nocas se bukve vite i bele
i senke bresta
tiho se plave.
Podjimo u sume,
usput ce jele
drzati nebo vrh nase glave.

Podjimo u sume,
nocas ce trakom
sviju se reka srebro osuti.
Podjimo u sume,
pod zvijezdom svakom
sanjaju mirno listovi zuti,
stazom i mostom, brdom i dolom.
Podjimo u sume,
nocas bih htjela
da me se uvek setis sa bolom.

Oziljak

Ima u dusi mojoj oziljak
koji samo u snu boli.
Danju se smejem i ne osecam ga,
nocu nejasno tisti
hladnocom uspomene na neku smrt,
I ne znam od koga bola je ostao,
i da li je to bilo jutro
ili suton kada se urezao u moju dusu.
I cesto se bojim:
mozda on nije trag proslosti,
mozda je tamna slutnja
na nesto bolno sto dusu ocekuje.

Opomena

Cuj, reci cu ti svoju tajnu:
ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.

Mogu mi se uciniti
duboke i meke
oci neke
sasvim obicne.

Moze mi se uciniti
da tonem u zvuke
pa cu ruke
svakom pruziti.

Moze mi se uciniti
lepo i lako
voleti kratko,
za jedan dan.

Ili mogu kom reci u tome
casu cudesno sjajnu
predragu mi tajnu
koliko te volim.

O, ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Ucinice mi se negde u sumi
ponovo sve moje suze teku
kroz samonikle neke cesme.
Ucinice mi se crn leptir jedan
po teskoj vodi krilom sara
sto nekad neko reci mi ne sme.

Ucinice mi se negde kroz tamu
neko peva i gorkim cvetom
u neprobolnu ranu srca dira.
O, ne ostavljaj me nikad samu,
nikad samu
kad neko svira.