Evo meni najdraza njegova pjesma:
Ispovest Mangupa
Pevati-svi ne mogu,
ne moze svak ko jabuka
padati kraj tudjih nogu.
Ovo je najveca ispovest mangupa
kojom se ispovediti mogu.
Ja namerno idem cupav i zanesen,
s glavom ko gasna lampa, ko plam.
Vase duse-tu golu jesen
volim u tami da obasjam.
Ja volim kada psovanja kamenje
ko grad bura hucnih na mene navali,
cvrsce tada pritisnem pramenje
moje kose, drhtav mehur mali.
Slatko tad mi kad spomen zahvati
obraslo jezero i mukli sum jova,
sto negde zive moj otac i mati,
kojima nije stalo do mojih stihova,
kojima sam drag ko njiva u polju,
ko kisa kad kropi izdanke zelene.
Dosli bi oni da vas vilom zakolju
kad god grdite i vicete na mene.
O, siroti, siroti seljaci!
Postali ste, mozda, odvratniji,
bog i blatna nedra jos vas plase.
O, kad bi bar vi shvatili
da je pesnik u Rusiji ponajbolji-dete vase!
Ne drhtaste li za njim tada
kad u barama jesenjim bese bosa noga
svaka?
S cilindrom on ide sada
i s stivletama od laka.
Al', u njemu zive klice
seoskoga saljivdzije.
Svaku kravu, na firmama mesarnice,
cim opazi-pozdravi je.
I, sretnuvsi kocijasa na trgu u dugoj kosi,
osetiv dah rodnih polja-on i tad bi
gotov svakom konju rep da nosi,
ko vencani slep na svadbi.
Ja volim zavicaj.
Mnogo, iz sve snage!
Mada je zalostan ko vrbino granje.
Prljave su svinjske njuske meni drage
i u miru nocnom zaba kreketanje.
Nezno patim cim se detinjstva ja setim,
aprilskih veceri sanjam vlagu gaja.
Ko skrstio noge pred sutonom svetim
nas dub, i greje se kraj vecernjeg sjaja.
Kol'ko put sam s njega, iz gnezda maleni,
veruc se uz granje, krao jaja vranja!
Da l' je i sad isti, i vrh mu zeleni?
Da li mu je ista kora nekadanja?
A ti moj dragi,
verni psu sareni?!
Od starosti posta i piskav i slep.
Zaboraviv culom gdje je prag rodjeni
ti dvoristem lutas, vukuc spusten rep.
O, kako bi drago ludovanje kratko
kad zdipiv od majke kraj hleba crn sto je;
grizemo ga zaj'dno u isti mah, slatko,
i ne gadimo se ni malo nas dvoje.
Ja sam jos isti,
dusom jos sam isti.
Cveta oko, ko sred razi cvet, u sreci.
Prostiruci stiha snop rogoza cisti
hteo bih vam i neznost izreci.
Laku noc svima!
Svima pozdrav vreo!
Zadnjeg sjaja kosa skosi travu punu.
Ja bih danas neobicno hteo
sa prozora da premokrim lunu.
O, plavi sjaju, sjaju tako plavi!
Ni umret pod tobom nece tesko biti.
Sta je s tim sto cinik ja izgledam pravi,
zakacivsi za tur i fenjer skroviti.
Dobri, stari Pegaze umorni,
zar i ja tvoj kas da odolevam?
Ja sam doso, ko majstor surovi,
pacove da slavim i opevam.
Kao avgust, glava mi detinja
lije vino bujnih kosa ovi'.
Ja bih hteo da budem buktinja
u toj zemlji ka kojoj se plovi.
(1920)
Uto Mar 25, 2008 11:38 pm